MY STORY

“Volio bih da si tu..”

Subota. Jesen je stigla. Imam osećaj da se univerzum okrenuo protiv mene. Danima. Ništa mi ne polazi za rukom. Ali bar sija sunce. U to ime obuvam letnje espadrile, uzimam najmanju torbicu i krećem. Krećem u potragu za mirom i tišinom.. Da li u Beogradu, u subotu u podne možete naći mir i tišinu? Hmm, zvuči nemoguće. Ipak je Beograd jedna džungla puna vike i galame. Ali ja nastavljam.. Pao mi je na pamet jedan kafić, može se reći da je među omiljenima. Imam par kafića koje rado posećujem uglavnom su to oni polu prazni. Šteta za njih, ali super za mene. Oni su zavučeni, uvučeni, sa najlepšim pogledom u Beogradu ili najlepšom kafom. Uglavnom se teže dolazi do njih, nisu na vidnom mestu, ali je nekako uvek mirno. Dok koračam malim koracima, osećam miris pečenih kestena i polako stižem na svoje odredište. Sedam kao i obično na isto mesto, isti ćošak, tik uz prozor. Naručujem čaj sa ukusom vanile. Mislim da ću jednog dana da se pretvorim u vanilu koliko je volim i koristim. Kafić polu prazan. Pogled najlepši. Čaj preukusan sa prelepim mirisom. Prve kapi kiše počele su padati. Sunce se skirva iza sivih oblaka. Pogledam u espadrile i pomislim “Violeta koja si ti budaletina!” Gasim zvuk na telefonu i diskonetujem se sa neta. Sama sam sa sobom. Moj mir. Zamišljena gledam prolaznike koliko su tmurni, mračni, namrgođeni, osmeha nigde.. Pitam se da li oni imaju svoj mir? Da li znaju šta je mir?

“Volio bih da si tu” .. Da li može biti ironičnije? Em sam u kafiću gde me je ranije izvodio samo on i iz nekog glupog razloga je posatao jedan od omiljenih kafića, em su pustili Crvenu Jabuku. Univerzume smiluj mi se.. Ali istina je da bih volela da je tu. Valjda čovek navikne.. I da, kriva sam. Kriva jer sam rekla ‘kraj’. Kriva zbog ‘zbogom’. Rekla “zbogom” ali i dalje tu.. I dalje je tu duboko u meni. Ne pušta me nikome.. i dalje boli.. Boli kad ga sretnem, ipak je ovo mali Beograd.. Boli njegov osmeh i slučajni dodir… Mada više i nije u mojim mislima kao ranije, valjda vremenom ispari čovek. Šta znam.. Ostane samo duboko u vama, u vašem srcu… Jedan mali delić njega. Jedna bolna uspomena. I misao ‘Mogli smo, a nismo..’ I dobro sam ja. Nauči čovek mnoge stvari, sazri.. Ali uvek će postojati ta misao i reč “ali”. Falio je mnogo, suze su tekle na svaku pesmu. Pitam se.. Da li je stvarno nemoguće zaboraviti nekog ili prosto samo ne želim da ga zaboravim?

I dok ispijam poslednju kap čaja razmišljajući o njemu, o već sad zabranjenom čoveku.. opet srce zaigra na samu pomisao njega, i stvori se osmeh na licu.. Pored bola uvek osmeh. To je ono što je voleo kod mene uvek luda, uvek pozitivna, uvek nasmejana. Prolaze minuti, pa čak i sati.. Kiša je prestala, ponovo je tu sunce. Ja na istom mestu, ista poza, naručujem sladoled od vanile, jer najlepši su sladoledi na jesen i zimu. Okrećem se .. duga. Duga sa ove visine ima nekakvu magiju. Zgrabim telefon, vidim propušten poziv i šest poruka. Ma ne bitno je sada sve, hoću da uhvatim ovu čaroliju kamerom. Bar da pokušam. Duga se završava iza crkve. Prekrasno. Ne znam na kojoj je visini ovaj kafić, ali kako god da se okreneš i gde god da sedneš.. Sve je lepše iz ptičije perspektive. Nekako je sve romantično. Čak i stare zgrade i oštri oluci su divni, na neki način umetnički…

 

 

Leave a Reply

Required fields are marked*